Srpska spisateljica, esejistkinja, prevoditeljka i antologičarka.
Dobitnica je mnogih knjizevnih nagrada i priznanja, kako domaćih tako i međunarodnih.
Njena dela su prevedena na 36 jezika.
.
.
РЕЧ НА ДОДЕЛИ НАГРАДЕ „ГРОЗДАНА ОЛУЈИЋ“
У ИМЕ ФОНДАЦИЈЕ „ГРОЗДАНА ОЛУЈИЋ“
У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОЈ ЗАДРУЗИ, 31. 8. 2026.
Фондација „Гроздана Олујић“ награду везује за рођендан списатељице, 30. августа (1934). Данас се Награда „Гроздана Олујић“ пети пут по добром обичају додељује у просторијама Српске књижевне задруге. Списатељица је добро разумела значај Задруге за српску културу и књижевност и веома је поштовала: у њој је објавила многе књиге за децу и одрасле, од чега два романа у Плавом колу (роман Гласови у ветру из Плавог кола овенчан је 2009. НИН-овом наградом а Преживети до сутра Наградом „Борисав Станковић“ 2018). Коначно, Задруга је објавила и најпотпунију едицију њеног стваралачког опуса Дела Гроздане Олујић у 14 књига (2018–2022).
Иако је књижевност водила на све стране света – на поларни круг, у Индију, на Кинески зид, у Русију и Америку, као писац који је био почасни грађанин Осла, примио орден од данске краљице Гроздана Олујић са поносом је истицала како је важно припадати сопственој култури и језику и говорила: „језик је тај што чува наш идентитет.” Значај књижевности видела је у трагању за смислом, постављању суштинских питања које су „увек била значајнија од одговора” уверена да снага малих народа превасходно лежи у „резултатима оствареним у науци и уметности”. Њена целокупна каријера, дуга шест деценија (1956–2017) посвећена је покушајима да се осветљавају противречне силе људске природе.
Почела је рано, у студентским данима. Са двадесет три године довршила је рукопис првог романа Излет у небо, награђен на конкурсу Народне просвјете из Сарајева. Роман се преводи на француски када списатељица има двадесет шест година (1960), следеће године издаје се у Њујорку, па, затим у Норвешој, Данској, Великој Британији, Немачкој и тако редом. Исте 1962. године, када је Гроздани Олујић двадесет осам година, премијеру доживљава филм Чудна девојка Јована Живановића, пример црног таласа, данас на листи културних добара српске кинематографије. Укратко, њени романи (седам романа, од чега је један за децу) преведени су на више од двадесет језика широм света, снимљена су два филма, од којих смо један поменули а бајке (које настају од 1979. до 2007) су преведене на око тридесет језика. Бавила се и новинарским и преводилачким радом, држала је предавања на универзитетима у Калифорнији и у Њујорку, писала је књижевнонаучну есејистику, ликовну критику и сачинила две антологије.
Гроздана Олујић увек је била на страни младих људи. Разумела је у којој мери је важна подршка писцима на почетку каријере. И у ауторкиној личности постојало је зрно бунтовништва које је приписивала својим ликовима: она је прекорачивала оквире, писала о табуисаним пољима људске личности, непожељним сликама друштвене стварности. Њени рани романи сведоче о младим бунтовницима који трахају за самоиспуњењем („У том тражењу они су пре горки оптимисти него песимисти”). Залагала се за за осетљиве и ломне појединце који „траже од живота да постане вредан живљења” како то каже у једном интервјуу. Осветљавала је проблеме деце, младих и маргиналних група, идеолошке прогоне, опресију, живот у тоталитарним друштвима. И у својим бајкама обраћала се младим читаоцима храбрећи их да испуне своју природу и уверавајући их у снагу племенитости и љубави према ближњем.
Зато је и логично што је њена тестаментарна жеља била успостављање награде за младог прозног писца, чиме је желела да их им помогне да стекну своје име у књижевности.
Конкурс за најбољу прозну књигу објављену у протеклој години, у жанровима у којима је сама Гроздана Олујић стварала (роман, збирка приповедне прозе или бајка) расписује Управни одбор Фондације сваке године почетком маја. Намењен је писцима који немају више од тридесет пет година у години у којој су објавили своју књигу. О награди одлучује трочлани жири. Све информације о Фондацији „Гроздана Олујић“, о стваралаштву списатељице и о Награди „Гроздана Олујић“ могу се пронаћи на сајту Фондације https://www.grozdanaolujic.net/.
Награда је први пут додељена 2022. године Ани Марији Грбић за збирку прича Срнећа леђа. Следеће године заслужио је Александар Танурџић за роман Лакримаријум, године 2024. освојила је Нађа Петровић за роман Медузе живе заувек док их не ухвате а 2025. Катарина Митровић за роман Све добре барбике. Данас ће нам се обратити пети добитник награде.
Годишња продукција прозних књига из књижевности и књижевности за децу које пристижу на конкурс показује да младих аутора који објављују своје књиге нема превише. Због тога је утолико битније скренути пажњу на њихов рад, као што Фондација то чини и чиниће у годинама које следе, са жељом списак добитника награде маркира значајна имена српске прозе 21. века.
Иза Гроздане Олујић остао је значајан књижевни опус. Њени романи, приповедна проза, преводи, есеји много чиме обогатили српску књижевност и књижевност за децу. И још значајније, њеним делима треба се враћати пошто она то заслужују. А сада предајем реч овогодишњој председници жирија, др Тијани Тропин.
.
.
.
.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ
„ГРОЗДАНА ОЛУЈИЋ“ ЗА 2025. ГОДИНУ
На конкурс за Награду „Гроздана Олујић“ за најбољу прозну књигу аутора до тридесет пет година објављену на српском језику током2025. године пристиглa су двадесет два књижевна дела.Жири, у саставу проф. др Јелена Панић Мараш, проф. др Предраг Петровић и др Тијана Тропин (председница), на седници одржаној 20. августа 2026. издвојио је четири најуспелије књиге. У питању су романи Летњиковац Марка Тодоровића (издавач Дијак), Калибан Анђеле Булајић (Раштан издаваштво),Разговори с Вјештицом Владимира Вујовића (издавач Суматра) иЛету је крај Дубравке Ребић (издавач Прометеј). После дискусије, жири је једногласно одабрао Летњиковац Марка Тодоровића као најбоље дело младог аутора у 2025. години.
Марко Тодоровић (1995, Београд) до сада је објавио две књиге песама (Усељавање у нову смрт и Љуска) а Летњиковац је његово прво прозно дело. Овај кратки роман и даље носи одлике лирске поезије: пре свега крајњу поетичку стилизованост, језичку згуснутост и ритмичку организацију приповедања, зачудне слике и одсуство класичне нарације. Наглашена ликовност Летњиковца усредсређује се у макабричним призорима, било да су у питању реалистичне сцене или сновиђења и маштања приповедача. Опсесивно враћање темама смрти, распадања и прождирања, уз имагинаријум који на исту раван поставља људе, животиње и инсекте, овде се склапају у интензивну и мрачну слику света. Тодоровић обрађује мотиве болести, деменције и смрти родитеља, које наши млађи аутори често бирају као централни стожер аутофикционалног приповедања. Међутим, у Летњиковцу је болест оца само једна од више основних наративних поткикоје заједно приказују ентропично пропадање и изумирање читавог села. У фрагментарно приповедање о породичној историји угнежђене су минијатуре о трагичним, ексцентричним или само промашеним судбинама ближих и даљих рођака и комшија из села, који се неосетно претапају у фантазмагоричне сцене насиља. Ретки су светлији моменти које приповедач углавном везује за оца, детаљи одрастања који се најчешће односе на рано стечену љубав према књигама и читању, које је једино отац разумевао и подстицао.
Наглашена лиричност Тодоровићевог романа, али и обиље ониричних, гротескних, па и морбидних слика, поетички га смештају у близину традиције у којој је Гроздана Олујић стварала. То се посебно односи на мотив садистичког мучења животиња, који је и у делима Гроздане Олујић попут романа Не буди заспале псе и појединих приповедака из збирке Афричка љубичица издигнут до симбола људског зла које може обесмислити и само постојање.
Због свега наведеног, жири сматра да је од свих пристиглих дела Летњиковац показао највиши ступањ естетске самосвојности и уметничке зрелости, убедљиво се издвојивши међу осталима.
.
Nagrada “Grozdana Olujić” 2021.-2024. i konkurs za 2025. godinu
.