Grozdana Olujić

БИОГРАФИЈА

Гроздана Олујић, романсијер, бајкописац, есејиста, антологичар и преводилац, рођена је 1934. у Ердевику (Војводина). Гимназију је завршила у Бечеју и у гимназијским данима почела је да објављује у Стражилову и Младој култури. Прву причу објавила је 1953. године (конкурс Борбе за најбољу причу).

Дипломирала је и магистрирала енглески језик и књижевност на Филолошком факулету у Београду. Рукопис првог романа Излет у небо на конкурсу сарајевске „Народне просвјете” добио је награду 1957, а штампан је 1958. Доживео је муњевит успех, али и нападе, адаптиран је као позоришна представа (у Београдском драмском позоришту), био је предложак за филм Чудна девојка (1962) и превођен је на многе језике. Други роман, Гласам за љубав (1963), изабран је за најбољи кратки роман године („Телеграф”, Загреб) и такође пренет на филмско платно (1965). Романи Не буди заспале псе (1964) и Дивље семе (1967) објављени су у издавачкој кући „Просвета”.

Године 1969/70. Гроздана Олујић добија једногодишњу стипендију International Writting program у Ајови (САД). Добија, такође, и Фулбрајтову стипендију за период 1982–1984. и још једном одлази у САД (Колумбија универзитет у Њујорку и Универзитет у Лос Анђелесу). Између осталог, маја 1983. држи предавање о Кафкиној прози на Универзитету у Калифорнији (Лос Анђелес), предавање о поетици бајке (новембра исте године) на Колумбија универзитету у Олбенију (Њујорк), а објављује радове у универзитетским гласилима Берклија и Стенфорда. У овом периоду ауторка је три пута боравила и у Индији (где су њена дела објављивана) и упознала се са значајним индијским писцима. Из овог искуства рађа се интерес за индијску културу и филозофију.

Преводилачки рад Гроздане Олујић није занемарљив (ауторка говори француски, руски и енглески језик) и обухвата превод драме Јукима Мишиме, дела Арнолда Вескера, Сол Белоуа, романе Амрите Притам (Тај човек, Костур), роман Виљема Кенедија (Коров). Гроздана Олујић је, такође, сачинила две, по грађи сасвим различите, антологије: Антологију савремене индијске поезије (1980) и Антологију љубавних бајки света (2001), у којима је такође видан и знатан преводилачки труд.

Након дуже паузе, ауторка објављује збирку кратких прича Афричка љубичица (1985) из које су готово све приче уврштене у антологије широм света. Прича „Игра” добила је награду на конкурсу за најбољу кратку причу у Арнсбергу (Немачка).

Као есејиста, Гроздана Олујић бави се широким кругом тема из светске књижевности (проблем времена у књижевном делу, радови о Кафки, Томасу Вулфу, Марселу Прусту, студија Проблем идентитета личности у делу Вирџиније Вулф, радови о савременој индијској поезији и прози), поетиком бајке и природом фантастике у књижевности за децу, а у мањој мери и ликовном уметношћу (есеји о делу Воје Станића, Љубе Поповића и др.).

У области књижевности за децу написала је збирке бајки Седефна ружа и друге бајке (1979), Небеска река и друге бајке (1984), Камен који је летео (2002), Снежни цвет (2004) и Јастук који је памтио снове (2007), роман бајку Звездане луталице (1987) и објавила велики број избора бајки.

Бајке Гроздане Олујић изведене су уз музичку пратњу (у форми мјузикла, композитор Тед Дрехер) у Олбенију 1983. године. У Србији је снимљена плоча, а затим и ТВ серија у девет наставака.

За своје бајке добила је низ награда: награде Младог покољења (1980. и 1984), Политикиног забавника (1980), Повељу Змајевих дечјих игара за стваралачки допринос савременом изразу (1990), награду Златни лептир (2001), повељу Стара маслина (Бар, 2001), Повељу за животно дело Укружења књижевника Србије, Змајев штап Змајевих дечјих игара у Новом Саду (2005), али и награду Светске академије за уметност и културу (World Academy for Art and Culture, САД) – бајка „Варалица и  смрт” проглашена је најбољом ауторском бајком 1994. године.

За књижевно стваралаштво додељен јој је витешки орден Dannebrog,  31. 8. 1977. Осим тога, почасни је члан Универзитета у Ајови (САД) од 1970. и почасни грађанин града Осла.

Године 2009. за роман Гласови у ветру добила је НИН-ову награду за роман године.

Биографију саставила Зорана Опачић