Grozdana Olujić

Биографија

саставила Зорана Опачић

.

Гроздана Олујић, романсијер, бајкописац, есејиста, антологичар и преводилац, рођена је 1934. у Ердевику (Војводина). Гимназију је завршила у Бечеју и већ у гимназијским данима почиње да објављује у Стражилову и Младој култури. Прву причу објавила је 1953. године (конкурс Борбе за најбољу причу).

Дипломирала је и магистрирала енглески језик и књижевност на Филолошком факулету у Београду. Рукопис првог романа Излет у небо на конкурсу сарајевске „Народне просвјете” добио је награду 1957. године, а штампан је 1958. Доживео је муњевит успех, али и осуде критике. Роман је потом адаптиран за позориште (у Београдском драмском позоришту), а убрзо затим и као предложак за филм Чудна девојка (1962) и превођен на многе језике. Други роман, Гласам за љубав (1963), изабран је за најбољи кратки роман године (загребачки Телеграф) и такође пренет на филмско платно (1965). Романи Не буди заспале псе (1964) и Дивље семе (1967) објављени су у издавачкој кући „Просвета”. Године 1969/70. Гроздана Олујић добија једногодишњу стипендију International Writing program-а у Ајови (САД). Добија, такође, и Фулбрајтову стипендију за период 1982–1984. и још једном одлази у САД (Колумбија универзитет у Њујорку и Универзитет у Лос Анђелесу). Маја 1983. године држи предавање О Кафкиној прози на Универзитету у Калифорнији (Лос Анђелес),а новембра исте године предавање О поетици бајке на Колумбија универзитету у Олбенију (Њујорк). Објављује радове у универзитетским гласилима Берклија и Стенфорда. У овом периоду ауторка је три пута боравила и у Индији (где су њена дела и објављивана) и упознала се са значајним индијским писцима. Из ових искустава рађа се интерес за индијску културу и филозофију.

Преводилачки рад Гроздане Олујић није занемарљив (ауторка говори француски, руски и енглески језик) и обухвата превод драме Јукима Мишиме, дела Арнолда Вескера, Сол Белоуа, романе Амрите Притам (Тај човек, Костур), роман Виљема Кенедија (Коров). Гроздана Олујић је, такође, сачинила две, по грађи сасвим различите, антологије: Антологију савремене индијске поезије (1980) и Антологију љубавних бајки света (2001; 2019), у којима је такође приметан и знатан преводилачки труд.

Након дуже паузе, ауторка објављује збирку кратких прича Афричка љубичица (1985) из које су готово све приче уврштене у антологије широм света. Прича „Игра” добила је награду на конкурсу за најбољу кратку причу у Арнсбергу (Немачка).

Као есејиста, Гроздана Олујић бави се широким кругом тема из светске књижевности (проблем времена у књижевном делу, радови о Кафки, Томасу Вулфу, Марселу Прусту, студија Проблем идентитета личности у делу Вирџиније Вулф, радови о савременој индијској поезији и прози), поетиком бајке и природом фантастике у књижевности за децу, а у мањој мери и ликовном уметношћу (есеји о делу Воје Станића, Љубе Поповића и др.).

У области књижевности за децу написала је збирке бајки Седефна ружа и друге бајке (1979), Небеска река и друге бајке (1984), Камен који је летео (2002), Снежни цвет (2004) и Јастук који је памтио снове (2007), роман бајку Звездане луталице (1987) и објавила велики број избора бајки.

Бајке Гроздане Олујић изведене су уз музичку пратњу (у форми мјузикла, композитор Тед Дрехер) у Олбенију 1983. године. У Србији је снимљена плоча, а затим и ТВ серија у девет наставака.

За своје бајке добила је низ награда: награде Младог покољења (1980. и 1984), Политикиног забавника (1980), Повељу Змајевих дечјих игара за стваралачки допринос савременом изразу (1990), награду Златни лептир (2001), повељу Стара маслина (Бар, 2001), Повељу за животно дело Укружења књижевника Србије, Змајев штап Змајевих дечјих игара у Новом Саду (2005), али и награду Светске академије за уметност и културу (World Academy for Art and Culture, САД) – бајка „Варалица и смрт” проглашена је најбољом ауторском бајком 1994. године.

За књижевно стваралаштво додељен јој је витешки орден Dannebrog (31. 8. 1977). Осим тога, почасни је члан Универзитета у Ајови (САД) од 1970. и почасни грађанин града Осла.

Године 2009. за роман Гласови у ветру добила је НИН-ову награду, а 2018. године за роман Преживети до сутра добија награду Бора Станковић.