ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ
.
На конкурс за Награду „Гроздана Олујић“ за најбољу прозну књигу аутора до
тридесет пет година, објављену на српском језику током 2023. године пристигло је осам
књижевних остварења. Жири, у саставу проф. др Јелена Панић Мараш, проф. др
Предраг Петровић и др Тијана Тропин (председница), на седници одржаној 2. августа
ове године издвојио је три књиге у ужи избор, романе Петра је стварно отишла
Александре Јовановић (издавач Креативни центар), Гугуто Мемето Стефана Тићмија и
Медузе живе заувек док их не ухвате Нађе Петровић (издавач Геопоетика). Након
аргументоване расправе жири је једногласно одлучио да Награду „Гроздана Олујић“ за
2023. годину понесе роман Медузе живе заувек док их не ухвате Нађе Петровић.
.
Награђени роман, приповедан у првом лицу, приказује преломни период у животу
матуранткиње Саре. Попут многих својих вршњака и вршњакиња, Сара пати од
социјалне фобије, посматра и процењује себе са туђег становишта и с муком
успоставља равноправне и пријатељске односе с другима. Тај став ће се из корена
променити кад открије да можда има тешко неуролошко обољење. Међутим, у
раскораку са уобичајеним књижевним наративима о болести, овај роман не пружа
праволинијску приповест од првих симптома преко постављања дијагнозе до терапије и
излечења или смрти. Напротив, око те мотивске окоснице преплиће се неколико
упоредних токова заплета који су садржински везани за кључне тренутке Сариног
одрастања и сазревања, представљају топосе адолесцентске прозе (губитак блиске
особе, темељно преиспитивање постојећих пријатељстава и љубавних веза, опредељење
за одређену професију) и који заправо наизменично ступају у први план. Парадоксално,
сазнање о болести и физичкој угрожености доводи јунакињу до сасвим новог осећања
самосвојности и личног значаја. Роман убедљиво приказује тај особени, убрзани процес
сазревања и неочекивано рађање аутентичне животне радости.
.
Нађа Петровић у овом делу обликује лик јунакиње у свој животној пуноћи: њен
језик је колоквијалан и крајње интиман, уз поједине личне језичке „шифре“ које се
лајтмотивски провлаче кроз текст, али истовремено генерацијски лако препознатљив и
савремен. Сарино приповедање, дигресивно, често обојено лаким, самопрекорним
хумором, ипак није стереотипни књижевни глас адолесцента. Њене дигресије се често
згусну у зачудне језичке слике, које добијају и „спољни“ еквивалент: не определивши
се за чисто стварносну прозу, ауторка је у роман унела важне фантастичне мотиве и
читаве ониричне сцене, складно их и врло функционално интегришући у приповедање
и искористила их као значајне структурне елементе целине дела.
.
За крај, жири истиче да Медузе живе заувек док их не ухвате, дакле, показује и
тематску блискост с раним романима Гроздане Олујић, али и сродност с фантастичним
делом њеног опуса, док су уметничка заокруженост и мотивско богатство јасно
издвојили овај роман као најуспелије од свих књижевних дела пристиглих на конкурс
за награду.